Jedna od najlepše napisanih etnografija koju sam imala u rukama (to naravno ne znači da nema i drugih, samo ih ja nisam čitala) je nesumnjivo Bejnbidžova The Warcraft Civilization: Social Science in a Virtual World (The MIT Press 2010, reprintovana 2012).
Istraživanje je bilo klasično učesničko, sa posmatranjem, naravno. Trajalo je dve godine, odnosno više od 2300 sati provedenih u igri. Tokom istraživanja autor je izgradio 46 likova na više različitih servera (većinu ne preko 20 nivoa) koji su mu bili potrebni da shvati kako avatari iz različitih rasa započinju svoje živote, kako se uklapaju u projektovanu kulturu svoje rase, procese socijalizacije unutar zajednice, kao i na koji način se uspostavlja interakcija između igrača i njegovog lika (ma koliko igrač bio isti, rasa i - naročito - klasa veoma utiču na ponašanje lika i njegovu interakciju sa svetom i drugim likovima/igračima).
Uvod u svako poglavlje (Ulaz, Nasleđe, Religija, Učenje, Saradnja, Ekonomija, Identitet, Prevazilaženje) pisan je kao priča, iz ugla nekog od njegovih brojnih likova. Te priče mogu biti nejasne neigračima (jedan od komentatora knjige se upravo žali na njih: Book Review: The Warcraft Civilization: Social Science in a Virtual World), ali čitavom projektu daju živost i lični pečat, kao i svaka precizna i jasno označena autoetnografija. Tako je knjiga zapravo spoj autoetnografskih beleški i analize materijala prikupljenog tokom beskrajnih sati provedenih na terenu, nastala još beskrajnijim procesom sređivanja ogromne građe (samo screenshot-ova preko 22000) koji su vrlo precizno i vrlo sistematično razdeljeni, čak i stilski: emotivne lične priče, naspram formalnih naučnih analiza, često potkrepljenih statistikama i drugim formalno-naučnim alatima (Bejnbridž je, zapravo, sociolog).
Moguće je da su delovi autoetnografije ne-sasvim razumljivi ne-igračima: meni su svakako bili u vreme kada sam prvi put čitala knjigu, dok je moje lično iskustvo u WoW-u bilo praktično zanemarljivo. Kasnije su mi pomogli da razrešim neke naizgled nemoguće situacije (kao što je dolazak do Swamp of Sorrows na još relativno niskom nivou, preko dugačkih zona koje kontroliše Alijansa, ali i neke druge). Kasnije sam se u nekim od priča prepoznavala, bez obzira na to da li sam na situacije reagovala na sličan, ili na potpuno drugačiji način od Bejnbridžovih likova. Kod prvog čitanja bile su mi važne analize. Sada čitam uglavnom eutoetnografije.
Druga česta primedba na knjigu je Bejnbridžov pristup; pretežno interesovanje za role-playing i odnos lika i sveta koji ga okružuje, iako je to zapravo najmanje ispitivani aspekt WoW univerzuma. I atraktivan, bar isto koliko i socijalno organizovanje unutar sveta i priče. A ključ svih primedbi je, izgleda ipak, čista ljubomora: očigledno je da je autor uživao u svakom trenutku svog istraživanja (čak i u onima koji su beznadežno dosadni), da voli svoje likove i svet u kome se kretao. Ljudi koji nemaju sreće da se bave poslovima u kojima su (i) emotivno angažovani,i koji - bar spolja gledano - deluju beskrajno zabavno, teško mogu da oproste kada neko pronađe takvu nišu, pa je rezultatu tih istraživanja neophodno pronaći manu.
Međutim, činjenica da je - posle samo dve godine - izašlo drugo izdanje knjige (što znači da se prvo, u tvrdim koricama, dobro prodavalo uprkos postojanju digitalnog izdanja i gotovo beskrajnog niza piratizovanih verzija) govori o interesovanju najšire publike za rezultate ovakvog istraživanja i prepoznavanje njegovog kvaliteta. Ljudi sa veseljem čitaju etnografije, pod uslovom da se one bave stvarima koje publika doživljava kao važne za sopstveni život (sic: primer Margaret Mid). I, naravno, pod uslovom da su napisane tako da "obični" ljudi (ne-antropolozi, sociolozi i ini stručnjaci) mogu da ih čitaju, razumeju i uživaju u tome.
Нема коментара:
Постави коментар