Izbori... ponovo

Moja duša je u Hordi i tu će, verovatno ostati do god budem živela u Azerotu. Alijansa je, za moj ukus, suviše uređena, umivena, hijerarhizovana... liči na Tolkinovski ideal reda, ali prikazan na način kako je to radio Džekson u svojim filmskim viđenjima LoTR-a. Gradovi, pa čak i vojna utvrđenja, izgledaju kao crteži iz bajki o idealizovanim srednjovekovnim evropskim gradovima, u kojima nekako nema blata, konjske balege, noćnih posuda koje se prazne kroz prozore ili (svakako) na ulicu i bedno obučenog gladnog sveta. Alijansa je evropski medijevalni raj i to meni, a ni velikom broju drugih igrača, nikako ne odgovara.

No, želeći da vidim startne zone svih postojećih rasa, rešila sam da krenem jednog malog Worgen-a (vukodlaci koji po svojoj volji mogu da menjaju obličje) i - potpuno neočekivano - našla sam se uhvaćena u priči.

Vuchko, ispred rodnog grada Gilneas-a

Vuchko (znam da je ime krajnje nekreativno, ali sam pobesnela od smisljanja novih imena) je počeo svoj život u prekrasnom gotskom ambijentu grada koji će ubrzo po njegovom rođenju nestati sa mape sveta, da bi se našao kao izbeglica u glavnom gradu Noćnih vilenjaka. Tako sam zapravo, potpuno nesvesno, ponovila priču iz Horde (trolovi - što je moj glavni lik - i goblini - dve od mojih devojaka - su izbeglice u Orgrimaru) i sve vreme se nervirala zbog potpuno rasističkog odnosa prema Vorgenima u početnoj priči: osobama koje oni koji su ostali samo u ljudskom obliku i koji su unutar grada imali moć, sve vreme tretiraju kao manje vredne i, istovremeno, zahtevaju stalno dokazivanje lojalnosti. Priča potpuno prepoznatljiva iz RL.

Tako je Vuchko postao moj novi omiljeni lik, čiji je dom jedan neugledni ćošak velikog vilenjačkog grada: na periferiji, gotovo isključen od ostatka gradskog prostora - klasičan geto. To, naravno, neće uticati na njegov dalji život i razvoj u Azerotu, ali su me njegovi početni koraci, obeleženi gubitkom i različitošću, i getoizacija u velikom svetu u koji je morao da ode, definitivno emotivno vezali. I, iako mogu da izgledam kao ljudsko biće, biram da se razlikujem i idem naokolo kao veliki dvonožni vuk.

Posmatrajući ostale igrače koji su se odlučili za Vorgene, rekla bih da je to uobičajeni izbor, koji u velikoj meri odstupa od standarda Alijanse i ukazuje na ambivalentan odnos spram vrednosti koje se unutar nje promovišu.

Izazovi

Postoje neke priče (za koje ja lično mislim da su urbane legende WoW univerzuma) kako je moguće dovesti lika do maksimalnog nivoa, a da se tokom njegovog/njenog napredovanja ne ubije ništa. Kažu da je neko uspeo da dođe do 85. (http://kotaku.com/5790686/could-you-finish-world-of-warcraft-without-killing-anything) ili čak 90. (http://kotaku.com/5952018/after-twelve-days-wow-player-hits-level-90-without-killing-anything) nivoa, a da tokom tog procesa nije uradio ni jedan zadatak (oni su, naročito na početnim nivoima, zasnovani na ubijanju životinja) niti uopšte ubio ikoga/išta. Da bi priča bila još bolja, ovaj drugi je to, kao, postigao za 12 dana.

Kažu - postigli su to sakupljanjem stvari i arheologijom, i to jeste delimično izvodljivo. Rudarstvo i herbalizam (branje cveća naokolo) donose iskustvene poene. Arheologija takođe. Ali: profesije se biraju na 5. nivou, a arheologija počinje tek od 20. nivoa. Pritom, učenje profesija se plaća, a novac se sakuplja ubijanjem i pljačkanjem leševa. Dakle - moguće je novorođenom karakteru poslati novac koji je sakupio neki "pravi" lik (dakle onaj koji ubija) ili se profesije ne mogu trenirati, a onda je nemoguće i napredovati. To bi značilo da ipak nije moguće opstati u svetu bez ubijanja uopšte.

Leppotica, koja bi trebalo da bude potpuno pacifistički nastrojena

No, cela priča deluje provokativno. Tako sam napravila novu devojčicu (o, užasa, u Alijansi, ali me Dranei startna zona uvek interesovala), na serveru na kome nemam ni jedan karakter, i rešila da se upustim u izazov. Odabrala sam klasu koja može da leči sama sebe i izdržljiva je (paladin), ali nema nikakve specijalne osobine: ne postaje nevidljiva i ne može da odleti u obliku ptice.

Do sada sam, samo istraživanjem okoline, uspela da stignem do početka 2. nivoa, prihvatajući samo jedan zadatak koji kaže: idi pričaj sa ... Jeste zadatak, ali nema ubijanja.

S obzirom na to gde sve mogu odem u ovom trenutku, može biti da ću imati dovoljne mogućnosti istraživanja da dobacim do 5. nivoa. Još ako smislim kako da zaradim neke novce, da mogu da letim do svih mesta do kojih bi mogla (prevoz se takođe plaća) i da naučim nešto da radim, projekat bi mogao da bude izvodljiv. Ali ne za 12 dana.

U svakom slučaju, čeka me uzbudljivo putovanje, koje će se možda završiti pre nego je i počelo, ali je za mene igranje protiv osnovnog koncepta sveta izazov kome ne mogu da odolim. Samo postojanje priča o tome da su neki igrači uspeli da ostvare ovaj, na izgled nemogući cilj, jasno govori o tome da nikako nisam jedina.

Deljena antropologija

Ovo pišem pre svega da mi ideja ne bi izmakla, dok se bavim nekim drugim (beskrajno dosadnijim) poslovima.

Čini mi se da je Rušovu ideju o "posmatranima" kao onima koji (pored antropologa ili paralelno s njim) oblikuju etnografiju, tek danas moguće doslovno sprovesti, iako izgleda samo u digitalnim svetovima.

Posle više od godinu dana truda:
uspela da skupim delove potrebne za hvatanje glupe leteće zmije :)
Sada su mi ostale još samo dve!!!!

Ruš naravno govori o vizuelnom/filmskom oblikovanju etnografije, ali se isti koncept može primeniti i na sve ostale postojeće oblike etnografija. I, znatno posle Ruša, ista ideja se pojavila ponovo u okviru nove muzeologije, insistiranjem da izložba treba da bude (i) glas onih čija se kultura prikazuje, a muzejske priče o "posmatranima" takođe mogu biti etnografije (i to najčešće jesu), samo ispričane drugim jezikom. Još kasnije je razvijena ideja multivokalnih etnografija, koja bi trebalo da se odnosi na klasične proizvode antropološkog terenskog rada.

Međutim, iako to jesu bile sjajne ideje koje nastoje da ukinu hijerarhijski odnos između posmatrača (kao onoga-koji-kreira-sliku = antropologa) i posmatranih, to u RL uslovima praktično nije moguće: znanja i iskustva posmatrača i posmatranih po pravilu se toliko razlikuju da je uspostavljanje nekakve hijerarhije nezaobilazno, ma koliko se svako od nas trudio da ostavi prostor za glas posmatranih: to je uvek i samo prostor koji smo mi ostavili njima.

Virtuelni svetovi su, u tom smislu, potpuna suprotnost RL istraživanju. Naime, istraživač, da bi uopšte mogao da radi svoj posao, mora da prođe u potpunosti isti put kao i bilo koji drugi stanovnik istraživanog sveta: od prvih teturavih koraka u nekoj strartnoj zoni (moja lična iskustva sa MMO svetovima se zasnivaju uglavnom na WoW-u, ali se to u velikoj meri može generalizovati), preko laganog razvijanja tog, prvog lika - koje je sporo jer podrazumeva kompletnu socijalizaciju, ali istovremeno i savlađivanje mehanike igre i upoznavanje sveta.

Danas sam naletela na ponosnog igrača koji je, posle 6 meseci igranja doveo svog lovca na maksimalni 100ti nivo (https://www.facebook.com/groups/2204263287/) i želi da ono što smatra uspehom (i što objektivno - jeste uspeh) podeli sa zajednicom. Meni je za prvi karakter takođe trebalo negde oko 6 meseci da se probijem do tadašnjeg maksimalnog 90tog nivoa. Godinu-i-po kasnije, sa 6 likova na maksimalnom nivou, i dalje se zapanjim svaki put kada olako prođem delove na kojima sam sa Fifanom danima bila zaglavljena. Dakle: moja iskustva i iskustva "posmatranih" se praktično ne razlikuju, jer smo svi morali da prođemo isti put - od sirotog nuba koji (kao i svaka novorođena beba) ne zna ništa o svetu u kome se nalazi, do iskusnog stanovnika sveta, koji postavlja sopstvene ciljeve i oblikuje strategije njihovog ostvarivanja. I koji se ponekad nervira zato što "deca" (nubovi, neiskusni igrači) ne znaju sve što on zna.

(Ja zaista nisam sklona tome, jer ima još jako mnogo aspekata sveta koje ne znam, ali sam uhvatila samu sebe kako se strašno nerviram jer ljudi iz grupe sa kojom sam bila u jednom od klasičnih WotLK dungeon-a ne znaju šta sve i kojim redom treba da se uradi. Ko još, zaboga, ne zna Gundrak napamet??? Naravno, istovremeno sam shvatila na koji način i koliko često ja nerviram igrače koji su iskusniji od mene i to je bilo prilično prosvetljujuće iskustvo.)

Dakle, pokazano na ličnom primeru: u ovakvoj vrsti istraživanja glas antropologa nikako ne može biti iznad glasa ispitivanih, jer je antropolog - samom odlukom da uđe u svet - postao deo zajednice ispitivanih (onako kako je nemoguće postati deo bilo koje RL zajednice koju želimo da ispitijemo), i njegovo znanje (antropološko) ga nikako ne pozicionira iznad ostalih članova kolektiva, sa kojima deli znanja o svetu i razumevanja odnosa koji u njemu postoje :). To je prava deljena antropologija.

I to je, bar za mene, jedan od lepših aspekata ovog istraživanja. 

Da li je imati novac uspeh i u digitalnom svetu?

Blizzard je, reagujući valjda na publiku koja je od leta ubrzano počela da napusta WoW, najnovijim upgrade-om ubacio novu jahacu životinju, koja se moze steći samo pre izlaska naredne ekspanzije (planirana je za septembar 2016) i za šta je potrebno - samo jednom - ubiti finalnog bosa u Hellfire Citadel rajdu, u herojskom (heroic) modu.

Živuljka je (u skladu sa predbožicnim raspoloženjem) Grove Warden, sjajan i okićen leteći los,  i njegovi ponosni vlasnici se samozadovoljno šetaju naokolo, svesni da izazivaju zavist manje uspešne gejmerske populacije. Sakupljanje jahaćih životinja i drugih prevoznih sredstava (opšti termin mount) je jedna od omiljenih zabava WoW populacije (ja vec nekoliko meseci ponavljam isti set beskrajno dosadnih dnevnih zadataka, na svom putu ka cifri od 200 komada, od kojih realno koristim 5-6).

Grove Warden

Igrač koji želi ovog lepotana mora zapravo jedino da ima pristojnu opremu (zahtev za Hellfire heroic je ilvl 625+), koju može da pribavi relativno jednostavno, ali samo upornim radom.

No, prakticno istog trenutka kada se Grove Warden pojavio, pojavile su se i ponude za bustovanje (boosting - pomoć u postizanju rezultata u igri). Jedan od sajtova koji je specijalizovan za usluge ovog tipa (http://boostinglive.com/) nudi osvajanje ovog mounta za "samo"17 eura, što me povuklo da pogledam cene ostalih bustova. Meta-achivement Glory of the Draenor Raider košta "sitnicu" od 221,31$, dostizanje 2600+ poena u areni (2x2) 544,75$, 2400+ u RBG 646,89$, rajdovi različite težine i sa dobijanjem različite opreme od oko 100, do nešto manje od 600$. Izgradnja karaktera od nivoa 1 do maksimalnog stotog - 32,91, ili 40,86$ ako se to radi za 3 dana.

Dakle, bar sa mog stanovišta, cene nikako nisu male, a ne bi mogle da budu tolike da nema ljudi koji su spremni da ih plate. Zašto? Da bi izgledalo da su hardcore igrači, iako je pitanje da li sami mogu da prežive i rajd u LFR-u (Looking for the Raid, Blizzardova opcija koja svim igračima pruža mogućnost da iskuse praktično sve lokacije, najniži/najslabiji nivo bilo kog rajda)? Da bi imali najbolju opremu, iako im ona praktično ničemu ne služi?

Dakle: oni koji imaju RL novac, ili su bar spremni da ga ulože u virtuelni svet, kupuju njime status koji se, kao i u RL, pokazuje posedovanjem stvari i pisanjem rezultata, postigli ih oni sami ili ne. Novac se pretvara u poziciju, koja - iako iza nje ne stoji realna moć - govori o uspešnosti, ili bar ultimativnoj potrebi za njom. Uostalom, oni slede logiku da je onaj ko ima novca svakako uspešan, pa to može da bude ne samo u fizičkom, nego i u digitalnim svetovima.

Stvarni igrači to ili preziru, ili ne razumeju. Naravno: stvarni igrači u svoja dostignuća ulažu ogromnu količinu vremena, truda i veštine (vreme podrazumeva i proces sticanja potrebnih veština i ono je u digitalnim svetovima najvredniji resurs), ali je to nagrađeno zadovoljstvom postizanja zacrtanih ciljeva i, ne manje važno, osećaj zadovoljstva sobom. A, kod onih kojima nije cilj da postignu hardcore rezultate, i čistim veseljem igre.

I to je ono što nikakav novac ne može da kupi. 

O digitalnim svetovima na srpskom jeziku: terminološki problemi

Imam ozbiljan problem. I nije samo moj - svako ko pokušava da piše bilo šta o virtuelnim svetovima na jeziku koji nije engleski, nalazi se  u istoj, komplikovanoj i nejasnoj situaciji.

Pitanje je: kako i u kojoj meri prevoditi standardnu gejmersku (????) terminologiju a da to ne zvuči potpuno blesavo (i nerazumljivo) onima koji se njome svakodnevno služe i, istovremeno, da onima koji je ne razumeju bude jasno o-čemu-se-tu-uopšte-govori.

Ni na engleskom terminologija nije svima jasna i poznata (o tome savršeno govori sada već veoma stari tekst: Corneliussen, Hilde and Jill Walker Rettberg, 2008. Introduction: ‘Orc Professor LFG’ or Researching in Azeroth. In Hilde Corneliussen (еd.), Digital Culture, Play, and Identity. A Critical Anthology of World of Warcraft Research. Cambridge, MA: MIT Press, 1-15.). Sam ternim gaming je, u "običnom" govoru i pre nastanka digitalnih igara, značio kockanje, što je značenje koje je zadržano do danas, ali sada najčešće kao sekundarno (sinonim za gambling: http://www.merriam-webster.com/dictionary/gaming, http://www.learnersdictionary.com/definition/gaming), dok termin gamer pre digitalnih igara nije ni postojao. Prevoditi te termine srpskim igranje i igrač zvuči ne toliko netačno, koliko neprecizno (igra se i fudbal, tango ili školica), a preciziranje termina podrazumeva dugačak iskaz tipa igranje/igrač digitalnih igara, što ni u jednom tekstu prosto nema smisla (ako se još insistira na rodno koreknom govoru, to postane još duže i rogobatnije).

Sjajan pokušaj da se izbori sa ovim problemom je prevod romana Ernesta Klajna Prvi igrač na potezu, gde je Goran Skrobonja - potpuno u duhu svog inače veoma finog i stilski čistog prevodilačkog jezika - uspeo da napravi tekst koji je apsolutno čitljiv, bez obzira na to da li je čitalac igrač (da li ovde uopšte staviti termin igrač ili gejmer, pitam se?) ili ne. No, s druge strane, doslednost je zahtevala da se prevodi sve, uključujući potpuno jasne i standardne sintagme tipa: Game over, čiji srpski prevod Igra je završena jednostavno nema istu težinu. Pored toga, meni su tek u drugom ili trećem čitanju postajale jasne najrazličitije popularno-kulturne reference (Svitac, bar za mene - a verovatno i za druge fanove - jednostavno ne znači isto što i Firefly :)), a pitanje je koliko mi ih je promaklo. To zapravo znači da ću, bez obzira na činjenicu da mi se tekst prevoda zaista dopada, morati Klajna da čitam u originalu ako želim da ga razumem u potpunosti. 

Što više razmišljam, sve mi se više čini da bi, ako se na srpskom piše o svetovima digitalnih igara, bilo najbolje zadržati tuđice, naravno prilagođene srpskom jeziku, kako se to dogodilo sa većinom sportskih termina: fudbal sasvim izvesno nije srpska reč (za razliku od hrvatskog nogometa), kao što nisu ni korner, aut ili penal. Isto važi za praktično sve sportove, za koje je terminologija uvezena zajedno sa samim sportovima. Naravno - virtuelni svetovi digitalnih igara imaju značajno širu terminologiju od bilo kog sporta (o tome govori i veliki broj lokacija na kojima se nalaze rečnici i objašnjenja gejmerske terminologije, npr. http://www.computerhope.com/jargon/game.htm, http://videogamecritic.com/extras/glossary.htm, http://www.factmonster.com/science/computers/video-game-glossary.html i gotovo beskrajan broj drugih) ali to ne menja suštinu stvari.

Digitalne igre su potpuno nova pojava i pokušaji da se o njima/njoj govori jezikom koji nema odgovarajuću terminologiju će samo onemogućiti da ih/je razumemo, dok bi inkorporiranje terminologije u postojeći jezik značilo njegovo obogaćivanje i prilagođavanje aktuelnom svetu u kome živimo. Naročito ako je virtuelni.

Digitalna materijalnost

Materijalna kultura je tema, ponovno "otkrivena" u antropologiji pre više od dve decenije, koja se bavi odnosom ljudi prema predmetima i/ili između ljudi, a povodom predmeta. To je opšte mesto, o kome teško da ima potrebe više govoriti.

No, opšta digitalizacija stvarnosti postavlja nova pitanja, koja se nesumnjivo tiču i materijalne kulture. Pre svega osnovno: šta jeste materijalno, a šta nije, ili - da se prebacimo na digitalne terenske primere - da li su kuća u Second Life-u, mač u WoW-u i/ili svemirski brod u Star Wars-u materjalni ili nisu? 

Oni svakako jesu predmeti koji se koriste unutar parametara svojih svetova/univerzuma na isti način na koji se njihovi nesumnjivo materijalni parnjaci (dobro - za sada nema "stvarnih" svemirskih brodova, iako postoje rakete, orbitalne stanice i ideja svemirskog putovanja u fizičkom univerzumu, a time i ideja broda kojim bi to putovanje bilo moguće, ma koliko to nije realizovano). Ljudi, u svojim digitalnim oblicima, imaju odnos prema tim predmetima: borave u kućama, vitlaju mačevima, lete brodovima..., kao i povodom njih. Predmeti su okvir i produženje njihovih virtuelnih tela, kao što su to fizički predmeti u fizičkom svetu.

Legendarni mač Corrupted Ashbringer.
Screenshot: Lucsafer, 2011/07/02

Igrači ulažu veoma mnogo realnog vremena i/ili novca (kao što svi znamo, te dve kategorije se mogu uzajamno preračunavati - što bi Goblini rekli "Time is money, friend.") da bi došli do pojedinih predmeta, isto kao što to čine u fizičkom svetu. Neki od njih su ozbiljne oznake prestiža unutar univerzuma, kao što su na primer legendarna oružja u WoW-u, koja svima jasno govore o posvećenosti igrača i vremenu uloženom u postizanje ciljeva. Kako je jedna od mogućih socijalnih hijerarhija unutar sveta (i najvažnija, sa stanovišta velikog broja igrača) zasnovana na vremenu - merenom godinama - provedenom u svetu, posedovanje legendarnih predmeta izdvaja igrača od okoline, na isti način na koji to čine skupi i/ili retki predmeti u fizičkom svetu. I, isto kao što su neki od fizičkih predmeta zauvek nedostupni većini populacije, što je uglavnom definisano cenom, tako su i neki od predmeta u svetu igre nedostupni onima koji ih nisu osvojili na vreme, bez obzira na to da li tada nisu uopšte bili u tom svetu, ili - ako su bili - su se bavili nekim drugim stvarima, pa su to propustili da urade. 

Da li je stoga logično da se digitalni predmeti iz digitalnih svetova tretiraju na isti način kao fizički predmeti iz fizičkog sveta? Meni izgleda da jeste, i da je fizičko : digitalno jedina distinkcija koja se može praviti (kako sam to već rekla drugim povodom, na drugom mestu: O terminologiji). Tako bi predmeti iz digitalnih svetova u potpunosti ulazili u kategoriju "materijalne kulture" i bili razmatrani na isti način kao i predmeti iz fizičkog sveta. Materijalnost bi bila definisana ne prostom opipljivošću predmeta (uostalom, digitalni predmeti jesu opipljivi digitalnim telima, u digitalnim svetovima), nego načinima njihove upotrebe u konstruisanju ljudskih odnosa, kako se to radi i u analizi fizičkih predmeta u okviru studija materijalne kulture.

Gordost (kao kontrolisana ekonomija) i predrasude

Prvi put sam ovog meseca kupila vreme pristupa igri tokenima koje je Blizzard uveo pre pola godine (aprila 2015). Platila sam ga 52000 zlatnika, teško zarađenih u vremenu/prostoru igre. I ne mogu da ih prežalim!!!!

Priča sa tokenima izgleda da savršeno odražava razliku između Evrope i Amerike, a i stanje u celokupnoj svetskoj ekonomiji, i to na nivou običnog građanina.

U vreme kada su plasirani, vrednost tokena je bila 20$/€, a dalja cena je - bar po Blizzardovim informacijama - zavisila od interesovanja igrača: što više igrača kupi token i proda ga u aukcijskoj kući za valutu iz igre, cena će (u valuti/zlatu) biti niža. Cenu, ipak, ne određuju igrači, kao za sve ostalo što prodaju u aukcijskoj kući, nego je određuje Blizzard i to na nivou celog regiona, tako da je ona ista na svim serverima u regionu. Blizzardov cilj je bio da se ukine/smanji ilegalno tržište zlata (zamena "golda" za živi novac postoji od kako postoji igra) i da se, istovremeno, približi igrama koje ne naplaćuju pristup: ideja je da, ako plaćate pristup novcem iz igre, ona je zapravo besplatna jer finansira samu sebe.

Tokom samo nekoliko nedelja stanje se prilično stabilizovalo: na američkim serverima cena tokena (mesec dana pristupa igri) je u početku bila malo iznad 20000 zlatnika, da bi se 6 meseci kasnije ustalila na oko 30000, što znači da se za 1$ dobija oko 1500 zlatnika. Na evropskim serverima, cena je na samom početku bila oko 30000 zlatnika, da bi pola godine kasnije dostigla oko 55000, što znači da 1€ u ovom trenutku (okotobar) vredi oko 2750 zlatnika, odnosno da - unutar WoW univerzuma - vredi nešto manje od 2$. 

Ako se u razmatranje uključe i azijski serveri - stanje počinje da izgleda potpuno ludo: na kineskim serverima token košta oko 80000, na tajvanskim 170000, a na korejskim neverovatnih 200000 zlatnika (https://wowtoken.info/, 12.10.2015). Tako dolar u Koreji - gledano iz Azerota - vredi 133x više nego što vredi u Americi.

To, naravno, može biti zaista odraz ponude i potražnje, ali isto tako i kulturnih preferencija, a - možda još više - i predrasuda. 

Od samog početka je cena tokena svugde bila viša nego što je cena pristupa plaćena direktno, karticom ili Game Card-om, u kom slučaju mesec dana pristupa košta 13-15$/€. To znači da igrači koji kupuju tokene svesno daju nešto više novca za pristup, da bi mogli da dođu do veće količine interne valute. To, istovremeno znači da igrači koji su spremni da ulože realni novac u zlatnike ne podržavaju crno tržište, na kome je cena zlatnika trenutno oko 2500 za 1€ na evropskom, odnosno 2600 za 1$ na američkom tržištu i to za najmanje iznose, da bi za veće iznose bila smanjena na oko 2800 zlatnika za 1$/€ (npr. https://www.zamgold.com/). I zaista, ukoliko se odbije cena normalno plaćenog pristupa od cene koja se plaća za token i ostatak se preračuna u zlatnike, vrednost zlata postaje znatno manja nego što bi se ono platilo na crnom tržištu: u Americi je to oko 4000 zlatnika za 1$, u Evropi je 7500 za 1€, da bi u Koreji to bilo neverovatnih 28000 zlatnika za ekvivalent 1$.

Po forumima je gotovo bezbroj puta pominjana činjenica da je vrednost dolara/evra u različitim evropskim zemljama, naročito onim siromašnijim, objektivno veća nego u zapadnoevropskim ili u Americi, a razlika u vrednosti se drastično povećava ako se uzmu u obzir i azijske zemlje. Dakle -sasvim je moguće da su igrači iz tih zemalja manje skloni da ulažu živi novac (ma koliko i on bio virtuelni) u kupovinu virtuelnog zlata. I tu bi, bar po Blizzardovom tumačenju, ležao uzrok razlika u ceni.

No, čini mi se da se suština nalazi na sasvim drugom mestu: postoji uvrežena pretpostavka da su igrači na azijskim serverima uglavnom god-farmeri, te da tamo postoji znatno veći priliv zlata, koje onda treba vratiti u igru po što nižoj ceni. Očigledno je da Blizzard smatra da i u Evropi ima gold-farmera (pretpostavljam da se to odnosi uglavnom na igrače iz Rusije i ostalih istočnoevropskih zemalja), pa je stoga "prirodno" da tu zlato košta manje nego na američkim serverima. Da nema te vrste diktirane ekonomije, ne bi postojao nikakav razlog da se ne dopusti tržišno formiranje cena za tokene (kao za sve ostalo što igrači kupuju/prodaju unutar igre), nego da ono bude strogo kontrolisano.

A crno tržište i dalje funkcioniše, iako su cene tu sad znatno više od cena legalno kupljenog zlata, što opet znači da ima igrača koji - iako su spremni da ulože novac u kupovinu valute - ne žele to da rade legalnim tokovima. Što, naravno, govori o nepoverenju u sistem - ravnopravno raspoređenom širom sveta.

Zapravo: posle ove računice se možda rešim da počnem da kupujem tokene za žive pare - 52000 golda je, bar za mene, mnogo teže zaraditi nego 7 evra razlike u ceni pristupa igri (tih 7€ je i tako samo jedan odlazak u prodavnicu po prilično skroman porodični doručak, 4,5 pakle jeftinijih cigareta ili nekoliko vožnji javnim gradskim prevozom). Kad bih samo mogla da ih prodam na nekom azijskom serveru, moj svet bi bio znatno veseliji, a željeni Spectral Tigar značajno bliži :).