Kiša u Pandariji

U Pandariji ponovo pada kiša. To je prilično uobičajeno u delu kotinenta u kome je osnovna delatnost poljoprivreda – kiša je u Pandariji, koliko i u fizičkom svetu, neophodan uslov za uspešan rast biljaka – a ja tamo gotovo svakodnevno (više od tri godine) okopavam svoju malu baštu u kontinuiranom procesu zarađivanja novca. Iako u trenutku kada ovo pišem napolju, u fizičkom svetu nema kiše, ipak mi je hladnjikavo i osećam se pomalo pokislo – uprkos tome što vremenske prilike u WoW-u, kao i u svim drugim MMORPG, ne utiču na fizičku reprezentaciju igrača unutar sveta (ne izgledam mokro). No, u skladu sa implementacijama stečenih znanja, verovanja i iskustava na sva nova iskustva (dešavala se ona u fizičkom ili bilo kom drugom svetu) – poznati osećaj pokislosti iz fizičkog sveta nekako prenosim i u novo okruženje, ma koliko zapravo sedela u suvoj toploti sopstvene kuće. 

Pitanje potpuno fizičkih doživljaja unutar digitalnog sveta je još uvek praktično neotvoreno, iako ga je iskusio svaki iole ozbiljniji igrač. Za mene je i dalje najupadljiviji osećaj straha/neprijatnosti od visine, koji imam u RL, ali koji (u telesno potpuno istom obliku) imam i kada se penjem po digitalnim strmim, klizavim planinskim stazicama, dok se oko mene kovitla vetar koji (kao da) želi da me baci sa litice, prelazim nesigurne, zaljuljane viseće mostove iznad mračnih provalija ili se krećem bilo kojim od visokih prostora, kojih je svet WoW-a prepun. Naravno da sam padala sa raznih visokih mesta, što uključuje i neke krajnje glupe padove - sa cepelina ili jasno omeđenog puta. Uredno sam umirala i vraćala sa da pokušam ponovo, ali telesna nelagoda, potpuno istovetna onoj iz fizičke stvarnosti, nikada nije u potpunosti nestala, čak ni kada su mi svi ti putevi postali poznati koliko i pešačka trasa od moje kuće do autobuske stanice.

Iako se stalno govori kako su avatari samo naša digitalna reprezentacija, koja nema nikakve veze sa nama iz fizičke stvarnosti, to jednostavno nije tačno, ili bar ne u potpunosti - zbivanja u digitalnom svetu, ona u kojima smo mi-kao-naši-avatari aktivni učesnici, odražavaju se na našu telesnost u fizičkom svetu. To se naročito odnosi na stresne situacije, u kojima adrenalin skače do maksimuma, bilo da se radi o ubijanju bosa, očekivanju da se dobije željeni predmet (deo opreme, novo jahaće grlo ili bilo šta drugo što nam je u tom trenutku važno) ili nečem sličnom. Digitalno telo je neraskidivo povezano sa fizičkim i sve što se dešava u digitalnom svetu odražava se, manje ili više, na našu fizičku stvarnost, u potpuno telesnom smislu.

Bilo bi zanimljivo sprovesti istraživanja koja bi ovo potvrdila i u "strogo naučnom" smislu (izmerila, obradila statistički i sl.), jer bi njihovi rezultati mogli da ubede i najnevernije da smo mi uvek i samo mi, ma u kom se svetu nalazili.