Slatki ukus uspeha

Nisam PVP igrač, nikada to nisam bila niti ću biti. Sve što sam uradila u PVP (Player versus Player) segmentu igre uradila sam ili slučajno ili šunjajući se pored ostalih, ozbiljnih PVP-ovaca da bih mogla da uradim zadatke locirane u PVP zoni. Nikada čak nisam prihvatila ni duel, iako je to samo zabavno nadmetanje 1 na 1. Previše sam spora i konfuzna da bih ikome ozbiljno parirala, a zapravo me sve to i ne interesuje jer je PVP segment WoW sveta apsolutno kompetitivan, a meni je kompetitivnosti preko glave i u fizičkom svetu.

No, juče me, van PVP zone ali obeleženu kao dostupnu za PVP posle obavljenog zadatka unutar
zone, zaskočio igrač koga zapravo nisam baš ni dobro videla. Umesto da se uobičajeno povučem, skočila sam i ubila boga u njemu 😆. Tako sam prvi put posle mnogo godina, potpuno neočekivano,  samostalno ubila drugog igrača. Danas me, unutar PVP zone, napao drugi igrač dok sam mlatila nekog velikog, ružnog tipa koji donosi veliki broj poena. Takvi izdajnički napadi s leđa, koji igraču omogućavaju da ubije i mene i, manje-više jednim udarcem, snažnog NPC-a, nisi nedozvoljeni, ali se meni lično nikako ne dopadaju. Rezultat je bio - okrenula sam se i uzvratila napad, tako da je on na kraju panično pobegao (i sada mislim da nije trebalo da ga pustim, nego je trebalo da ga jurim sve dok ga ne dokrajčim).

U oba slučaja, ma koliko me kompetitivnost ne interesovala, osećaj je bio sjajan.

Naravno - sve ovo ne znači da ću ikada biti PVP igrač. To je samo potvrda Blizzardove konstatacije da uvek postoji neko ko o svetu, mehanici igre i svim ostalim aspektima WoW-a zna manje i ko je u nekom konkretnom segmentu igre lošiji od nas (sve to isto, naravno, važi i za fizički svet iako je manje očigledno). Potpuno je jasno da su oba ova igrača u PVP-u gori čak i od mene i da, možda, pokušavaju (za razliku od mene) da poprave taj aspekt svog postojanja u svetu, što se postiže samo praksom.

No, ma koliko to meni bilo jasno, ipak je osećaj da sam od nekoga bolja, čak i u stvarima u kojima sam izrazito loša, nešto što veoma prija. U tom smislu mi je i emotivno, a ne samo racionalno, jasniji stav velikog broja hard-core igrača koji su, nezadovoljni sobom u fizičkom svetu, našli nišu u kojoj su uspešniji od ostale casual većine. U savremenom okruženju, u kome su praktično sva merila zasnovana na kompetitivnosti, uspeh - makar on bio postignut u izmišljenom digitalnom svetu - ključ je samopoštovanja.

Ono što je, međutim takođe jasno je da bi se, najverovatnije, ti ljudi - ako bi bili veoma uspešni - u fizičkom svetu ponašali isto kao što se ponašaju u virtuelnom: oni koji su bahati (a njih je srazmerno mnogo) bili bi to i ovde, te je za fizički svet bolje što tu ne mogu da se eksponiraju, dok je za one koji uče slabije/lošije od sebe i pomažu im da se razviju u bolje i uspešnije stanovnike sveta, sasvim sigurno da su i u fizičkom svetu osobe na koje se može računati, svesni svojih kvaliteta i, najverovatnije, neopterećeni uspešnošću po svaku cenu.    

Kiša u Pandariji

U Pandariji ponovo pada kiša. To je prilično uobičajeno u delu kotinenta u kome je osnovna delatnost poljoprivreda – kiša je u Pandariji, koliko i u fizičkom svetu, neophodan uslov za uspešan rast biljaka – a ja tamo gotovo svakodnevno (više od tri godine) okopavam svoju malu baštu u kontinuiranom procesu zarađivanja novca. Iako u trenutku kada ovo pišem napolju, u fizičkom svetu nema kiše, ipak mi je hladnjikavo i osećam se pomalo pokislo – uprkos tome što vremenske prilike u WoW-u, kao i u svim drugim MMORPG, ne utiču na fizičku reprezentaciju igrača unutar sveta (ne izgledam mokro). No, u skladu sa implementacijama stečenih znanja, verovanja i iskustava na sva nova iskustva (dešavala se ona u fizičkom ili bilo kom drugom svetu) – poznati osećaj pokislosti iz fizičkog sveta nekako prenosim i u novo okruženje, ma koliko zapravo sedela u suvoj toploti sopstvene kuće. 

Pitanje potpuno fizičkih doživljaja unutar digitalnog sveta je još uvek praktično neotvoreno, iako ga je iskusio svaki iole ozbiljniji igrač. Za mene je i dalje najupadljiviji osećaj straha/neprijatnosti od visine, koji imam u RL, ali koji (u telesno potpuno istom obliku) imam i kada se penjem po digitalnim strmim, klizavim planinskim stazicama, dok se oko mene kovitla vetar koji (kao da) želi da me baci sa litice, prelazim nesigurne, zaljuljane viseće mostove iznad mračnih provalija ili se krećem bilo kojim od visokih prostora, kojih je svet WoW-a prepun. Naravno da sam padala sa raznih visokih mesta, što uključuje i neke krajnje glupe padove - sa cepelina ili jasno omeđenog puta. Uredno sam umirala i vraćala sa da pokušam ponovo, ali telesna nelagoda, potpuno istovetna onoj iz fizičke stvarnosti, nikada nije u potpunosti nestala, čak ni kada su mi svi ti putevi postali poznati koliko i pešačka trasa od moje kuće do autobuske stanice.

Iako se stalno govori kako su avatari samo naša digitalna reprezentacija, koja nema nikakve veze sa nama iz fizičke stvarnosti, to jednostavno nije tačno, ili bar ne u potpunosti - zbivanja u digitalnom svetu, ona u kojima smo mi-kao-naši-avatari aktivni učesnici, odražavaju se na našu telesnost u fizičkom svetu. To se naročito odnosi na stresne situacije, u kojima adrenalin skače do maksimuma, bilo da se radi o ubijanju bosa, očekivanju da se dobije željeni predmet (deo opreme, novo jahaće grlo ili bilo šta drugo što nam je u tom trenutku važno) ili nečem sličnom. Digitalno telo je neraskidivo povezano sa fizičkim i sve što se dešava u digitalnom svetu odražava se, manje ili više, na našu fizičku stvarnost, u potpuno telesnom smislu.

Bilo bi zanimljivo sprovesti istraživanja koja bi ovo potvrdila i u "strogo naučnom" smislu (izmerila, obradila statistički i sl.), jer bi njihovi rezultati mogli da ubede i najnevernije da smo mi uvek i samo mi, ma u kom se svetu nalazili.