Znanje sveta ili o njemu

Prvi put kada sam pokušala da čitam neki od romana iz WoW univerzuma, bila sam u čudu: nisam razumela ništa. Zaključila sam da je to jednostavno loša literatura, na koju ne treba trošiti vreme i sklonila u stranu čitav korpus od preko dvadeset romana.

Posle nekoliko hiljada sati provedenih u Azerotu, pokušala sam ponovo i - našla se uhvaćena u priči. I sada mislim da je većina tih tekstova u najbolju ruku B produkcija, ali oni jesu važni za razumevanje kako ukupne istorije sveta, tako i nekih vrlo konkretnih akcija koje se od mene i svih drugih stanovnika sveta (kao igrača) očekuju.

Istorija sveta, predanja, lokalne tradicije i znanja Azerota (i svih ostalih uključenih svetova) jesu svakako manje kompleksne nego one iz "stvarnog sveta", ali ne zaostaju za bilo kojim drugim fantazijskim univerzumima, uključujući Srednji Svet, Vesteros i ostale prostore koji čine svet SoIF-a, Dinu, Domaju, Osten Ard... spisak kompleksnih (iz)mišljenih svetova/univerzuma postaje svakim danom sve duži.

Ono što nesumnjivo povezuje njihove "tradicije" jeste izrazita antropocentričnost (najmanje naglašena, ali ipak prisutna u LoTR-u): iako svet naseljava veliki broj različitih bića, priča je oblikovana u pretežno ljudskom diskursu. To i nije problematično ako je koncept sveta već antropocentrično postavljen (kako se to najčešće dešava, čak i u okviru SF/fantasy narativa), ali jeste problem ako se definicija sveta/univerzuma zasniva na pretpostavci ravnopravnosti svih "razumnih" ili bar "civilizovanih" vrsta, kako je to definisano u Azerotu. Ipak, romani koji govore o istoriji Azerota i objašnjavaju njegovo ustrojstvo prenoseći predanja, pisani su najvećim delom sa ljudskog stanovišta. Postoje, doduše, i priče ispričane sa strane Horde, pre svega Orka i/ili zmajeva kao "starije" i mudrije rase, ali je njih znatno manje, iako su nesumnjivo izuzetno značajne za opis nastajanja sveta kakav danas postoji.

Proširenje priče na (izmišljenu) istoriju, i to sagledanu uglavnom sa ljudskog stanovišta, potpuno je na tragu priča iz drugih fantazijskih svetova. Srednji Svet okružuje čitav sistem priča o prošlosti - od apendiksa pridodatih originalnom romanu, preko celog niza (za Tolkinove uslove) kratkih  priča, sve do nedovršenog Silmariliona, koji je Tolkin smatrao ključnim u svom književnom opusu. Svi ostali romani spakovani u najrazličitije univerzume imaju deo posvećen praćenju događaja, osim ako se  (kao Šanara, na primer), ne razvijaju u obrnutom pravcu: od naizgled fantazijske sadašnjosti ka potpuno zemaljskoj prošlosti, što zapravo menja suštinu priče, premeštajući je iz fantazijskog u distopijski podžanr. Martin je svoj Vesteros takođe opskrbio temeljnom istorijom (The World of Ice & Fire), koja je - kao i većina "stvarnih"  istorijskih tekstova - em lošije napisana, em beskonačno dosadnija od centralne priče, čijem bi razumevanju trebalo da služi. Svi ostali svetovi, čak i ako nemaju posebno izdvojene istorije, imaju kompleksne dodatke u kojima se, između ostalog, objašnjava prošlost koja je oblikovala sadašnjost.

Tako sam, posle dugog vremena, oprostila osrednji stil piscima angažovanim da ispričaju zavodljive priče o svetu koji voli ogroman broj ljudi. Nije njima lako - pišu na zadate teme (odličan opis načina izbora autora i njihove pozicije unutar kompleksnog procesa razvijanja priče dao je Neal Stephenson u sjajnom romanu Reamde), sa precizno definisanim rokovima (priče moraju da se pojave pre novog sadržaja, za koji služe kao uvod i/ili objašnjenje). Činjenica da su ovi romani veoma čitani uprkos svim manama, samo govori o važnosti koju celini priče i tradicijama sveta pripisuju oni koji su odabrali da žive u njemu, kojima je Azerot dom, bar koliko i "stvarni" svet.