Lady Sylvanas, ili zašto je Horda bolja od Alijanse

U najnovijoj ekspanziji (Legion) Horda je dobila novog ratnog poglavicu i, za promenu od celog dosadašnjeg koncepta ratnih vođa, ne samo u WoW-u nego i u drugim igrama ovoga tipa i praktično čitavom fantazijskom žanru, ovoga puta se na toj poziciji našla žena: Lady Sylvanas Windrunner, kraljica plemena Nemrtvih i jedna ne samo od najlepših, nego i najhrabrijih i napametnijih žena u WoW univerzumu.

Tim izborom novog ratnog vođe (ne znam kako bi se to moglo reći rodno korektnim govorom, koji je - kao i svaki politički korektni govor - zapravo novogovor, sa svim posledicama koje proizvodi: cf. Orwell, 1984) Blizzard je iskoračio iz poznatog klišea, u skladu sa dugogodišnjim željama velikog broja svojih igrača, koji su već veoma dugo želeli da vide Silvanas na toj poziciji.

U ovom trenutku ona je, zapravo, bila i jedini mogući izbor - prethodne ratne poglavice su se ili povukli (Thral), ili umrli (Vol'jin), ili su izdali osnovnu ideju Horde (Garrosh). Silvanas je ostala poslednja od velikih heroja iz rane faze priče o Azerotu u kojoj je, zajedno sa svoje dve sestre, igrala značajnu ulogu još od prvog susreta Horde i Alijanse, u vreme pre transformacije, dok je još uvek bila Noćni vilenjak i samo saveznik Ljudi u sukobu sa Hordom. Njena, mada nevoljna, promena strane (Ljudi su odbili da sarađuju sa Nemrtvima) i dugotrajna borba za opstanak njenog novog naroda, kao i zajednice koja ga je prihvatila, u potpunosti su je kvalifikovali za novi položaj.

No, uprkos tome, ma koliko bila hrabra, pametna i snažna, ona nikada ne bi mogla da se nađe na poziciji vođe Alijanse, koja tradicionalno pripada kraljevskoj porodici Wrynn. Insistiranje na kralju kao jedinom mogućem vođi samo podvlači favorizovanje Ljudi u odnosu na sve druge rase (Patuljci, Noćni vilenjaci, Drenei, Vorgeni) unutar saveza Alijanse. Horda, s druge strane, ne favorizuje ni jednu od svojih rasa - isticanje Orka u prvi plan u vreme Geroševog rukovođenja Hordom završilo se krvavim pučom koji je u redove saveza vratio ravnopravnost i uvažavanje svih rasa. Silvanas na tronu u Orgrimaru samo potvrđuje ideju o ravnopravnosti unutar Horde, ali i insistiranje na tome da su ženski i muški likovi, kao i igrači, u potpunosti ravnopravni u svim aspektima sveta/igre, što je jedna od bazičnih premisa WoW univerzuma od samog početka razvoja igre.

Tako je novi ratni vođa Horde zapravo oličenje svega što je u ovoj igri dobro, svega što Azerot čini boljim od fizičkog sveta u kome se sve ove iste vrednosti stalno ističu, iako se u praksi sve manje primenjuju.

Znanje sveta ili o njemu

Prvi put kada sam pokušala da čitam neki od romana iz WoW univerzuma, bila sam u čudu: nisam razumela ništa. Zaključila sam da je to jednostavno loša literatura, na koju ne treba trošiti vreme i sklonila u stranu čitav korpus od preko dvadeset romana.

Posle nekoliko hiljada sati provedenih u Azerotu, pokušala sam ponovo i - našla se uhvaćena u priči. I sada mislim da je većina tih tekstova u najbolju ruku B produkcija, ali oni jesu važni za razumevanje kako ukupne istorije sveta, tako i nekih vrlo konkretnih akcija koje se od mene i svih drugih stanovnika sveta (kao igrača) očekuju.

Istorija sveta, predanja, lokalne tradicije i znanja Azerota (i svih ostalih uključenih svetova) jesu svakako manje kompleksne nego one iz "stvarnog sveta", ali ne zaostaju za bilo kojim drugim fantazijskim univerzumima, uključujući Srednji Svet, Vesteros i ostale prostore koji čine svet SoIF-a, Dinu, Domaju, Osten Ard... spisak kompleksnih (iz)mišljenih svetova/univerzuma postaje svakim danom sve duži.

Ono što nesumnjivo povezuje njihove "tradicije" jeste izrazita antropocentričnost (najmanje naglašena, ali ipak prisutna u LoTR-u): iako svet naseljava veliki broj različitih bića, priča je oblikovana u pretežno ljudskom diskursu. To i nije problematično ako je koncept sveta već antropocentrično postavljen (kako se to najčešće dešava, čak i u okviru SF/fantasy narativa), ali jeste problem ako se definicija sveta/univerzuma zasniva na pretpostavci ravnopravnosti svih "razumnih" ili bar "civilizovanih" vrsta, kako je to definisano u Azerotu. Ipak, romani koji govore o istoriji Azerota i objašnjavaju njegovo ustrojstvo prenoseći predanja, pisani su najvećim delom sa ljudskog stanovišta. Postoje, doduše, i priče ispričane sa strane Horde, pre svega Orka i/ili zmajeva kao "starije" i mudrije rase, ali je njih znatno manje, iako su nesumnjivo izuzetno značajne za opis nastajanja sveta kakav danas postoji.

Proširenje priče na (izmišljenu) istoriju, i to sagledanu uglavnom sa ljudskog stanovišta, potpuno je na tragu priča iz drugih fantazijskih svetova. Srednji Svet okružuje čitav sistem priča o prošlosti - od apendiksa pridodatih originalnom romanu, preko celog niza (za Tolkinove uslove) kratkih  priča, sve do nedovršenog Silmariliona, koji je Tolkin smatrao ključnim u svom književnom opusu. Svi ostali romani spakovani u najrazličitije univerzume imaju deo posvećen praćenju događaja, osim ako se  (kao Šanara, na primer), ne razvijaju u obrnutom pravcu: od naizgled fantazijske sadašnjosti ka potpuno zemaljskoj prošlosti, što zapravo menja suštinu priče, premeštajući je iz fantazijskog u distopijski podžanr. Martin je svoj Vesteros takođe opskrbio temeljnom istorijom (The World of Ice & Fire), koja je - kao i većina "stvarnih"  istorijskih tekstova - em lošije napisana, em beskonačno dosadnija od centralne priče, čijem bi razumevanju trebalo da služi. Svi ostali svetovi, čak i ako nemaju posebno izdvojene istorije, imaju kompleksne dodatke u kojima se, između ostalog, objašnjava prošlost koja je oblikovala sadašnjost.

Tako sam, posle dugog vremena, oprostila osrednji stil piscima angažovanim da ispričaju zavodljive priče o svetu koji voli ogroman broj ljudi. Nije njima lako - pišu na zadate teme (odličan opis načina izbora autora i njihove pozicije unutar kompleksnog procesa razvijanja priče dao je Neal Stephenson u sjajnom romanu Reamde), sa precizno definisanim rokovima (priče moraju da se pojave pre novog sadržaja, za koji služe kao uvod i/ili objašnjenje). Činjenica da su ovi romani veoma čitani uprkos svim manama, samo govori o važnosti koju celini priče i tradicijama sveta pripisuju oni koji su odabrali da žive u njemu, kojima je Azerot dom, bar koliko i "stvarni" svet.

Nove godine u Orgrimaru

Skup ogromnog broja ljudi koji lete, sede, igraju, piju, pričaju viceve i druže se na velikom trgu glavnog grada u trenutku kada se stara godina menja novom (bar po serverskom vremenu, što je na mom serveru G+1), jedan je od najlepših i najdirljivijih doživljaja u Azerotu, koje nadilazi samo puštanje u život novih ekspanzija.

Doček 2017. 

Novogodišnja žurka u Orgrimaru (pretpostavljam da je slično i u Stormwind-u, glavnom gradu Alijanse) okuplja sve one koji su, iz najrazličitijih razloga, odbili da učestvuju u RL prazničnom cirkusu. Iako i ovde postoje glupave jelke, novogodišnji ukrasi, Deda Mraz i sve ostale oznake praznika, moguće ih je izbeći daleko lakše nego u fizičkom svetu - ne odlazite na mesta gde se to nalazi, ne radite novogodišnje/božićne zadatke (iako to podrazumeva da ne dobijate nagrade koje idu uz njih, ali i to je deo izbora), živite normalan život uprkos prazniku.

Ipak, u samom trenutku smene godina, kreću novogodišnja čestitanja na Trade kanalu, na gotovo svim evropskim jezicima, i to je jedini trenutak kada se niko ne buni zbog korišćenja lokalnih jezika na nekom od oficijelnih kanala, naprotiv - multinacionalni duh evropskih servera ispoljava se u blistavom svetlu. Dok traju prva čestitanja, samo se Britanci žale kako NG u RL kod njih još uvek nije stigla, ali bez obzira na to zdušno učestvuju u slavlju.

U duhu proslave, neko predlaže raid na Stormwind, ali kako je veliku grupu ljudi iz Horde praktično nemoguće organizovati, ideja - iako verbalno široko podržana - naravno propada. Ipak, sve se završava kako treba: Alijansa stiže (oni su uvek bili bolji u samo-organizovanju) i Orgrimar se pretvara u poprište veselih uličnih borbi, u slavu praznika i duha sveta.

Nema boljih Novih godina od onih u Azerotu.