Iskustvo rođenja i prvih koraka u velikom, nepoznatom svetu, kojih se - naravno - ne sećamo u RL, je iskustvo koje je nemoguće ponoviti. No, to je isto toliko nemoguće i u digitalnim svetovima.
Prvi put kada sam ušla u Azerot i počela da pravim teturave početničke korake u prvoj startnoj zoni, sve mi je izgledalo užasno teško. Bila sam neverovatno ponosna na svaki savladani nivo i u svaki od njih sam ulagala veliki trud, umirala i ustajala, ponavljala zadatke do beskonačnosti... Najveći problem mi je bilo hvatanje raptora koji u krugovima trči naokolo, a koga je bilo potrebno zajahati i dovesti u koral u kome su raptori (trolovske jahaće životinje) bile smeštene. Samo na tom zadatku sam provela toliko vremena da ga pamtim i sada.
Dve godine i šest likova na maksimalnom nivou kasnije, za potrebe moje gilde startovala sam novu Trolicu, naravno u istoj startnoj zoni. Sve zadatke sam završila za manje od pola sata, uz potpuni nedostatak bilo kakvog uzbuđenja: cilj mi je bio da samo što brže protrčim kroz zonu i da odem da je dalje razvijam u nekom prostoru u kome još nisam bila. Raptora sam, naravno uhvatila gotovo u prolazu, uopšte ne razmišljajući o tome.
Moja nova devojčica je ipak kretala iz bolje pozicije nego njena prethodnica: imala je kompletnu opremu koja će je pratiti do 90og nivoa (to je oprema koju može da kupi svaki karakter na maksimalnom nivou i koji je namenjen svoj mogućoj budućoj "deci"), ali - iako je to povećavalo broj postignutih iskustvenih poena i značajno smanjivalo mogućnost umiranja - njeno zdravlje se ni u jednom trenutku nije smanjilo ni za procenat, a umiranje uopšte nije dolazilo u obzir.
Poenta ipak nije u posedovanju opreme (iako ono znači relativnu uspešnost unutar sveta) - poenta je u poznavanju sveta i načina na koji se u njemu funkcioniše: kako se hoda, trči, jaše, bije, pliva, u razumevanju odnosa mape i prostora, korišćenju prečica... I dok verovatno nikada neću zaboraviti muku koju je Fifana imala tokom svog odrastanja, detinjstva svih mojih kasnijih likova su potpuno beznačajna (možda ne baš sva, ali samo zbog toga što beskrajno volim goblinsku startnu zonu i mogla bih sa radošću da je ponavljam veliki broj puta), jer su bila laka, jer u njima nije bilo ničeg novog osim učenja nove klase - što je gotovo zanemarljiv deo kompletnog početničkog iskustva.
Tako se, zapravo, digitalni život ni u ovom segmentu ne razlikuje mnogo od RL: u RL je takođe moguće krenuti iz početka (dobro - ne baš totalnog, ne od rođenja, ali moguće je učiti nove stvari, promeniti školu, profesiju, mesto/državu u kome/kojoj se živi, promeniti brak/vezu, dobiti novu decu... moguće su različite varijante novih početaka). No, u svaki od njih unosimo sva znanja i iskustva koja smo stekli tokom života i oni nikada više nisu toliko novi kao kada su se stvari dešavale prvi put. I zbog toga postoji priča o tome kako "prva ljubav zaborava nema" (ne zato što je bila najbolja od svih mogućih, nego zato što je prva), zato se veruje da se nikada ne zaboravljaju prvi dan u školi, na fakultetu i/ili na poslu. To je čarolija novog iskustva kojom dominiraju uzbuđenje i strah od nepoznatog, koju svi kasniji novi startovi definitivno nemaju.
Prvi put kada sam ušla u Azerot i počela da pravim teturave početničke korake u prvoj startnoj zoni, sve mi je izgledalo užasno teško. Bila sam neverovatno ponosna na svaki savladani nivo i u svaki od njih sam ulagala veliki trud, umirala i ustajala, ponavljala zadatke do beskonačnosti... Najveći problem mi je bilo hvatanje raptora koji u krugovima trči naokolo, a koga je bilo potrebno zajahati i dovesti u koral u kome su raptori (trolovske jahaće životinje) bile smeštene. Samo na tom zadatku sam provela toliko vremena da ga pamtim i sada.
Dve godine i šest likova na maksimalnom nivou kasnije, za potrebe moje gilde startovala sam novu Trolicu, naravno u istoj startnoj zoni. Sve zadatke sam završila za manje od pola sata, uz potpuni nedostatak bilo kakvog uzbuđenja: cilj mi je bio da samo što brže protrčim kroz zonu i da odem da je dalje razvijam u nekom prostoru u kome još nisam bila. Raptora sam, naravno uhvatila gotovo u prolazu, uopšte ne razmišljajući o tome.
Moja nova devojčica je ipak kretala iz bolje pozicije nego njena prethodnica: imala je kompletnu opremu koja će je pratiti do 90og nivoa (to je oprema koju može da kupi svaki karakter na maksimalnom nivou i koji je namenjen svoj mogućoj budućoj "deci"), ali - iako je to povećavalo broj postignutih iskustvenih poena i značajno smanjivalo mogućnost umiranja - njeno zdravlje se ni u jednom trenutku nije smanjilo ni za procenat, a umiranje uopšte nije dolazilo u obzir.
 |
| Sunnchicca u startnoj zoni |
Tako se, zapravo, digitalni život ni u ovom segmentu ne razlikuje mnogo od RL: u RL je takođe moguće krenuti iz početka (dobro - ne baš totalnog, ne od rođenja, ali moguće je učiti nove stvari, promeniti školu, profesiju, mesto/državu u kome/kojoj se živi, promeniti brak/vezu, dobiti novu decu... moguće su različite varijante novih početaka). No, u svaki od njih unosimo sva znanja i iskustva koja smo stekli tokom života i oni nikada više nisu toliko novi kao kada su se stvari dešavale prvi put. I zbog toga postoji priča o tome kako "prva ljubav zaborava nema" (ne zato što je bila najbolja od svih mogućih, nego zato što je prva), zato se veruje da se nikada ne zaboravljaju prvi dan u školi, na fakultetu i/ili na poslu. To je čarolija novog iskustva kojom dominiraju uzbuđenje i strah od nepoznatog, koju svi kasniji novi startovi definitivno nemaju.
