Izbori... ponovo

Moja duša je u Hordi i tu će, verovatno ostati do god budem živela u Azerotu. Alijansa je, za moj ukus, suviše uređena, umivena, hijerarhizovana... liči na Tolkinovski ideal reda, ali prikazan na način kako je to radio Džekson u svojim filmskim viđenjima LoTR-a. Gradovi, pa čak i vojna utvrđenja, izgledaju kao crteži iz bajki o idealizovanim srednjovekovnim evropskim gradovima, u kojima nekako nema blata, konjske balege, noćnih posuda koje se prazne kroz prozore ili (svakako) na ulicu i bedno obučenog gladnog sveta. Alijansa je evropski medijevalni raj i to meni, a ni velikom broju drugih igrača, nikako ne odgovara.

No, želeći da vidim startne zone svih postojećih rasa, rešila sam da krenem jednog malog Worgen-a (vukodlaci koji po svojoj volji mogu da menjaju obličje) i - potpuno neočekivano - našla sam se uhvaćena u priči.

Vuchko, ispred rodnog grada Gilneas-a

Vuchko (znam da je ime krajnje nekreativno, ali sam pobesnela od smisljanja novih imena) je počeo svoj život u prekrasnom gotskom ambijentu grada koji će ubrzo po njegovom rođenju nestati sa mape sveta, da bi se našao kao izbeglica u glavnom gradu Noćnih vilenjaka. Tako sam zapravo, potpuno nesvesno, ponovila priču iz Horde (trolovi - što je moj glavni lik - i goblini - dve od mojih devojaka - su izbeglice u Orgrimaru) i sve vreme se nervirala zbog potpuno rasističkog odnosa prema Vorgenima u početnoj priči: osobama koje oni koji su ostali samo u ljudskom obliku i koji su unutar grada imali moć, sve vreme tretiraju kao manje vredne i, istovremeno, zahtevaju stalno dokazivanje lojalnosti. Priča potpuno prepoznatljiva iz RL.

Tako je Vuchko postao moj novi omiljeni lik, čiji je dom jedan neugledni ćošak velikog vilenjačkog grada: na periferiji, gotovo isključen od ostatka gradskog prostora - klasičan geto. To, naravno, neće uticati na njegov dalji život i razvoj u Azerotu, ali su me njegovi početni koraci, obeleženi gubitkom i različitošću, i getoizacija u velikom svetu u koji je morao da ode, definitivno emotivno vezali. I, iako mogu da izgledam kao ljudsko biće, biram da se razlikujem i idem naokolo kao veliki dvonožni vuk.

Posmatrajući ostale igrače koji su se odlučili za Vorgene, rekla bih da je to uobičajeni izbor, koji u velikoj meri odstupa od standarda Alijanse i ukazuje na ambivalentan odnos spram vrednosti koje se unutar nje promovišu.

Izazovi

Postoje neke priče (za koje ja lično mislim da su urbane legende WoW univerzuma) kako je moguće dovesti lika do maksimalnog nivoa, a da se tokom njegovog/njenog napredovanja ne ubije ništa. Kažu da je neko uspeo da dođe do 85. (http://kotaku.com/5790686/could-you-finish-world-of-warcraft-without-killing-anything) ili čak 90. (http://kotaku.com/5952018/after-twelve-days-wow-player-hits-level-90-without-killing-anything) nivoa, a da tokom tog procesa nije uradio ni jedan zadatak (oni su, naročito na početnim nivoima, zasnovani na ubijanju životinja) niti uopšte ubio ikoga/išta. Da bi priča bila još bolja, ovaj drugi je to, kao, postigao za 12 dana.

Kažu - postigli su to sakupljanjem stvari i arheologijom, i to jeste delimično izvodljivo. Rudarstvo i herbalizam (branje cveća naokolo) donose iskustvene poene. Arheologija takođe. Ali: profesije se biraju na 5. nivou, a arheologija počinje tek od 20. nivoa. Pritom, učenje profesija se plaća, a novac se sakuplja ubijanjem i pljačkanjem leševa. Dakle - moguće je novorođenom karakteru poslati novac koji je sakupio neki "pravi" lik (dakle onaj koji ubija) ili se profesije ne mogu trenirati, a onda je nemoguće i napredovati. To bi značilo da ipak nije moguće opstati u svetu bez ubijanja uopšte.

Leppotica, koja bi trebalo da bude potpuno pacifistički nastrojena

No, cela priča deluje provokativno. Tako sam napravila novu devojčicu (o, užasa, u Alijansi, ali me Dranei startna zona uvek interesovala), na serveru na kome nemam ni jedan karakter, i rešila da se upustim u izazov. Odabrala sam klasu koja može da leči sama sebe i izdržljiva je (paladin), ali nema nikakve specijalne osobine: ne postaje nevidljiva i ne može da odleti u obliku ptice.

Do sada sam, samo istraživanjem okoline, uspela da stignem do početka 2. nivoa, prihvatajući samo jedan zadatak koji kaže: idi pričaj sa ... Jeste zadatak, ali nema ubijanja.

S obzirom na to gde sve mogu odem u ovom trenutku, može biti da ću imati dovoljne mogućnosti istraživanja da dobacim do 5. nivoa. Još ako smislim kako da zaradim neke novce, da mogu da letim do svih mesta do kojih bi mogla (prevoz se takođe plaća) i da naučim nešto da radim, projekat bi mogao da bude izvodljiv. Ali ne za 12 dana.

U svakom slučaju, čeka me uzbudljivo putovanje, koje će se možda završiti pre nego je i počelo, ali je za mene igranje protiv osnovnog koncepta sveta izazov kome ne mogu da odolim. Samo postojanje priča o tome da su neki igrači uspeli da ostvare ovaj, na izgled nemogući cilj, jasno govori o tome da nikako nisam jedina.

Deljena antropologija

Ovo pišem pre svega da mi ideja ne bi izmakla, dok se bavim nekim drugim (beskrajno dosadnijim) poslovima.

Čini mi se da je Rušovu ideju o "posmatranima" kao onima koji (pored antropologa ili paralelno s njim) oblikuju etnografiju, tek danas moguće doslovno sprovesti, iako izgleda samo u digitalnim svetovima.

Posle više od godinu dana truda:
uspela da skupim delove potrebne za hvatanje glupe leteće zmije :)
Sada su mi ostale još samo dve!!!!

Ruš naravno govori o vizuelnom/filmskom oblikovanju etnografije, ali se isti koncept može primeniti i na sve ostale postojeće oblike etnografija. I, znatno posle Ruša, ista ideja se pojavila ponovo u okviru nove muzeologije, insistiranjem da izložba treba da bude (i) glas onih čija se kultura prikazuje, a muzejske priče o "posmatranima" takođe mogu biti etnografije (i to najčešće jesu), samo ispričane drugim jezikom. Još kasnije je razvijena ideja multivokalnih etnografija, koja bi trebalo da se odnosi na klasične proizvode antropološkog terenskog rada.

Međutim, iako to jesu bile sjajne ideje koje nastoje da ukinu hijerarhijski odnos između posmatrača (kao onoga-koji-kreira-sliku = antropologa) i posmatranih, to u RL uslovima praktično nije moguće: znanja i iskustva posmatrača i posmatranih po pravilu se toliko razlikuju da je uspostavljanje nekakve hijerarhije nezaobilazno, ma koliko se svako od nas trudio da ostavi prostor za glas posmatranih: to je uvek i samo prostor koji smo mi ostavili njima.

Virtuelni svetovi su, u tom smislu, potpuna suprotnost RL istraživanju. Naime, istraživač, da bi uopšte mogao da radi svoj posao, mora da prođe u potpunosti isti put kao i bilo koji drugi stanovnik istraživanog sveta: od prvih teturavih koraka u nekoj strartnoj zoni (moja lična iskustva sa MMO svetovima se zasnivaju uglavnom na WoW-u, ali se to u velikoj meri može generalizovati), preko laganog razvijanja tog, prvog lika - koje je sporo jer podrazumeva kompletnu socijalizaciju, ali istovremeno i savlađivanje mehanike igre i upoznavanje sveta.

Danas sam naletela na ponosnog igrača koji je, posle 6 meseci igranja doveo svog lovca na maksimalni 100ti nivo (https://www.facebook.com/groups/2204263287/) i želi da ono što smatra uspehom (i što objektivno - jeste uspeh) podeli sa zajednicom. Meni je za prvi karakter takođe trebalo negde oko 6 meseci da se probijem do tadašnjeg maksimalnog 90tog nivoa. Godinu-i-po kasnije, sa 6 likova na maksimalnom nivou, i dalje se zapanjim svaki put kada olako prođem delove na kojima sam sa Fifanom danima bila zaglavljena. Dakle: moja iskustva i iskustva "posmatranih" se praktično ne razlikuju, jer smo svi morali da prođemo isti put - od sirotog nuba koji (kao i svaka novorođena beba) ne zna ništa o svetu u kome se nalazi, do iskusnog stanovnika sveta, koji postavlja sopstvene ciljeve i oblikuje strategije njihovog ostvarivanja. I koji se ponekad nervira zato što "deca" (nubovi, neiskusni igrači) ne znaju sve što on zna.

(Ja zaista nisam sklona tome, jer ima još jako mnogo aspekata sveta koje ne znam, ali sam uhvatila samu sebe kako se strašno nerviram jer ljudi iz grupe sa kojom sam bila u jednom od klasičnih WotLK dungeon-a ne znaju šta sve i kojim redom treba da se uradi. Ko još, zaboga, ne zna Gundrak napamet??? Naravno, istovremeno sam shvatila na koji način i koliko često ja nerviram igrače koji su iskusniji od mene i to je bilo prilično prosvetljujuće iskustvo.)

Dakle, pokazano na ličnom primeru: u ovakvoj vrsti istraživanja glas antropologa nikako ne može biti iznad glasa ispitivanih, jer je antropolog - samom odlukom da uđe u svet - postao deo zajednice ispitivanih (onako kako je nemoguće postati deo bilo koje RL zajednice koju želimo da ispitijemo), i njegovo znanje (antropološko) ga nikako ne pozicionira iznad ostalih članova kolektiva, sa kojima deli znanja o svetu i razumevanja odnosa koji u njemu postoje :). To je prava deljena antropologija.

I to je, bar za mene, jedan od lepših aspekata ovog istraživanja.